Ovaj će biti drugačiji 💪💅💵👩‍❤️‍💋‍👨🫄

U kom trenutku je započela ta famozna era uobrazilje određenog procenta ženeske populacije da su prenaglašeni simboli estetike nešto što pronalazi, vezuje i zadržava muškarca? Gde su se sakrile od velike istine da su te preduslove nametnule same sebi, možda zbog takmičenja sa drugim ženama ili predrasude da je to jedini prioritet ciljne grupe muškaraca? Na kom mestu je preskočena granica između feminizma i izvitoperenog poimanja pomenutog fenomena? Beskrajan je niz ovakvih pitanja i jedna predstava koja se na bolno komičan i sarkazmom obogaćen način bavi ovom temom. Drama autorke Staše Bajac  „Ovaj će biti drugačiji“, u režiji Đurđe Tešić, prava je merna jedinica za ogoljavanje realnosti u ovom kontekstu.

Komad se bavi životnim kolapsom tri mlade ženske osobe, koje u želji da žive bajku zamišljenu na njima svojstven način, zapravo pokazuju dubinu sopstvene nesigurnosti, bolnih sećanja na detinjstvo i oca koji je bio isuviše slab da stvori sve ono što kupuje sreću u modernom svetu, klasičnoj industriji zabave. A za aksiom uspeha potrebno je malo „poraditi na sebi” kroz najrazličitije nadogradnje, veštačke elemente, napadne detalje, kako bi se „onaj pravi i drugačiji“ privoleo da fantaziju pretvori u stvarnost.

Ma koliko naizgled među sobom različite, junakinje Mirela, Ivana i Jovana suštinski pate od sličnog virusa izgubljenog identita u moru zahteva za koje smatraju da ih društvo pred njih postavlja. One mahom dolaze iz manjih sredina, sa nekakvom porodičnom istorijom koja nije baš nalik na sagu o radosti, naviknute na grcanje u nedostatku novca, i baš zato rešene da svoje probleme reše idealnim muškarcem. Suštinski, nijedna ne pokazuje težnju ka intelektualnom ostvarenju, bilo zbog osvrta na oca, diplomca državnog fakulteta koji još uvek zna napamet svoj očito besmislen i neunovčiv prosek. Ili je možda presudno podsećanje na činjenicu da je majka skupljala novac da ćerku pošalje autobusom za Beograd da nadje nekoga kad već ona sama nije uspela da se odupre učmaloj sredini i nemaštini.

Donekle agresivna dominacija kroz govor, ponašanje i celokupan stav pripada Mireli, čiji lik u izmenjenoj glumačkoj postavi tumači sjajna Tijana Marković. Naizgled samosvesna mlada žena, puna životnog iskustva zapravo je neko ko iza svog ratobornog i nametljivog stava krije uplašenu devojčicu, svesnu čežnje da defetizam sopstvene majke zameni osvajanjem nekog blistavijeg horizonta.

Jedna takva žena Amazonka u stanju je da od iluzija mladosti u „potpuno običnoj“ Ivani, čiji lik na scenu autentično donosi glumica Ana Mandić, stvori svoju kopiju kojoj bi trebalo da je sasvim jasno da je jedini način da bude primećena i odabrana „sindrom prenaglašenosti“, a ne nekakvi nokti sa lakom u boji kože koji kao da traže da burma završi na svom mestu, bezlična garderoba ili nedovoljno duga kosa.

Izazivajući burne pozitivne reakcije publike, glumica Milica Janevski dopunjuje ovaj trio likom Jovane. Na vrlo komičan način ona opisuje svoju potragu za nekim pored koga bi se ušuškala i gledala film, ali svojom pojavom liči na ženu potpuno drugačijih, kratkoročnih interesovanja, zbog čega predugo trpi tugu, gorčinu, nezadovoljstvo i poniženja sve do granice kada čak i jedna duša bez značajnog samopoštovanja bude isprovocirana da pokrene najgore u sebi.

Ipak, vrlo je izvesno da cilj ovog komada nije osuda žena ovakvog modela ponašanja, jer najlakše je suditi onome čiju istoriju nikada nismo poneli na svojim plećima. Naprotiv, reklo bi se da je ovo prijateljski pokušaj razumevanja, ali i težnja da se na neki način do njih dopre i osvesti činjenica da onaj koji će biti drugačiji nije tu da otkloni traume iz detinjstva ili nadomesti sve materijalne stvari propuštene u roditeljskom domu, već samo nadgradnja smislenog života.

Snežana Laketić