Otac 👴⏳🧠📉😵‍💫

Na putu odrastanja bezmalo svake devojčice najveći heroj uglavnom biva njen otac, figura koja je tu kao oličenje viteštva skopčanog sa dobrotom iz bajke. Nažalost, neretko se dešava da se pre ili kasnije ta idealna slika iz najrazličitijih razloga rasprši i pretvori u krhotine svega poznatog. Predstava “Otac” reditelja Paola Mađelija (po tekstu jednog od najcenjenijih savremenih dramskih pisaca, Florijana Zelera) po mnogo čemu je nesvakidašnja i upravo pripoveda jednu takvu priču koju život na sebi svojstven način postepeno oblikuje od uobičajenog do neprepoznatljivosti.

Ostavljajući na momenat po strani težinu izazova kojim se ovaj komad bavi, zapravo je posebno zadivljujuća suptilnost kojom se teret jedne prilično podmukle bolesti ilustruje na način da izazove saosećanje i izrazito duboke emocije od kojih celo biće treperi, ali i da omogući razumevanje i saživljavanje sa nespornom činjenicom da nijedan scenario nije nemoguć i da se sa svakim od njih može plivati u moru bitisanja dokle god nam je dato da budemo prisutni.

Skoro da je uvreženo mišljenje da je demencija bolest savremenog doba i da je veoma diskutabilno da li je breme veće onome ko je njom ophrvan ili pak bliskom okruženju koje se sa progresijom ovog fenomena sve teže snalazi u mrežama neistraženog terena. Magijom svog glumačkog iskustva Vojislav Voja Brajović prezentuje na sceni upravo jednog nekada stasitog inženjera Andrea, čoveka od autorieta koji se, svakako ne svojom voljom, postepeno pretvara u dečaka kome ćerka peva uspavanku kako bi se prepustio carstvu snova. Od lucidnih faza, preko unezverenosti, određene doze agresivnosti, pa sve do neprihvatanja činjenice da se bez pomoći ne može funkcionisati, saznajemo zapravo težinu balasta za obe strane.

Uklještena između sopstvenog puta i potrebe da ne zapostavi glavnog junaka svog detinjstva, Andreova ćerka Ana istodobno prolazi kroz mnogobrojne faze. Sve slojeve njene borbe i pokušaja prilagođavanja, kao i uvek, maestralno oživljava glumica Hana Selimović. Iako svesna da njen život, posao i emotivno partnerstvo vape za normalnošću sopstvenog toka, njena je očito jedina tema za razgovor roditelj potrebit apsolutnom pažnjom. Odnos sa životnim saputnikom Pjerom (Marko Grabež), trpeći posledice dolazi do tačke gde su konkretne odluke neminovne, a samu ozbiljnost situacije i trenutke značajne tenzije dodatno intenzivira muzika u izvođenju Koikoi benda svakim odsviranim tonom, sa svakom reči adekvatnih tekstova.

Dolazak ko zna koje u nizu nove negovateljice Laure (Isidora Simijonović) osvetljava još jedan segment psihološke dubine stanja glavnog junaka. Njena sličnost sa drugom ćerkom ljubimicom, Elizom, pokreće sećanja na nju, očigledno samo do određene granice, do potrebe da se potisne i zaboravi neželjena istina. Iako ni u jednom trenutku nije do kraja izgovoreno, može se pretpostaviti da je nesrećnim slučajem Eliza “otputovala” na neko blaženo mesto i ostavila za sobom potrebu da se taj momenat izbriše iz memorije.

Neminovno je spomenuti prisustvo još dva lika koje na sceni  tumače Ivan Mihailović i Dragana Varagić, jer su oni zapravo jedan od nekoliko ključnih nosilaca faktora zbunjenosti čak i za samu publiku. Njihovim pojavljivanjem dovodi se u pitanje da li su sve samo fragmenti Andreovog sećanja ili naizmenično kretanje kroz faze razvoja ovog nelepog psihološkog stanja.

Na to koliko je svaki aspekt važan za celokupan utisak nesumnjivo ukazuje i scenografija, koja i pored naizgled vedrog neba, iza zavese krije čoveka sa šeširom, ali bez lica, prosto kao sinonim za nedostatak sećanja. Ista se na kraju pretvara u potpunu belinu, bilo kao suprotnost živosti ili pandan bolničkom odsustvu boje, dok glavni junak postaje baš onaj isti čovek sa šeširom. Na drugoj strani su svi ostali akteri prekrivenih glava, simbolišući na taj način verovatno sve one putem zaboravljene drage osobe koje su donedavno bile deo svakodnevice.

Kroz ovaj impresivan komad, prošaran takođe i elementima komičnog, darovan je zapravo omaž u čast svih onih velikih ljudi koji su se kroz staze ove surove bolesti pretvorili u bledu senku i neku vrstu uspomene na ono što su nekada bili i u čast svih onih članova porodice čija ljubav, posvećenost i strpljenje nisu posustali.

Snežana Laketić