Dečije povrede 💑

Čista, naprosto čedna emocija ne mora nužno biti samo deo sklopa malih, neiskvarenih bića. Ona se može vrlo jasno uočiti i kod odraslih ljudi, najčešće neprilagođenih svetu u kome žive, previše ušuškanih tokom odrastanja ili onih koji vape za ljubavlju nedosegnutom u detinjstvu. Reditelj Ivan Vuković, u težnji da tekst Džozefa Radživa iz 2011. godine pretoči u pozorišni komad “Dečije povrede”, stavio je pred publiku priču koja budi neku vrstu blaženstva, bez obzira na sijaset najrazličitijih izazova sa kojima se likovi suočavaju.
Već od prve scene junaci započinju zapravo seriju susreta na mestima i u situacijama gde je potrebno lečiti rane ili bol duše od osme pa sve do trideset osme godine. Koliko god je skala zrelosti rasla, koliko god su neke lekcije ostavile traga, suština kao da je ostajala ista, emocija uvek nedovoljno izražena, a beskrajno duboka. Ona koja se boji da pokaže slabost i  on koji se u tome dečački ne snalazi na najbolji način.
Da li je Kajlin, čiji lik tumači Sloboda Boba Mićalović, samo devojčica osetljivog stomaka što je posledica loših misli u teoriji njene majke ili pak nosilac manifestacije fizičkog bola izazvanog zanemarivanjem? Da li mama koja ostavi dete od dvanaest godina i otac koji ga iz sopstvenog očaja stalno kinji i čini da se oseća nedovoljno vrednim mogu stvoriti plodno tle za jaku i sigurnu osobu? Iskustva pokazuju da identične porodične prilike mogu iznedriti dve potpuno različite osobe, nekoga ko se izdigne iznad situacije i bori se da napravi neki novi, bolji svet ili pak nekoga ko pod takvim bremenom postepeno tone.
Naša draga junakinja nekako ostavlja utisak večite devojčice koja luta, one koja je na površini jaka, a iznutra načeta životom i okrnjena snažnim emotivnim udarcima. Tračak njene otvorenosti tek se može nazreti samo u jednom moment. Svesna toga da je druga strana usled trenutno loše podeljenih karata ne može čuti, ona pomalo otkriva dubinu svoje plemenite duše i stidljivo zaključane tajne.
O porodici drugog junaka Daga, koga tumači Vuk Kostić, ne zna se previše, osim činjenice da ih Kajlin smatra divnim ljudima. Ipak, koliko je blag aršin deteta koje nije imalo čak ni ljubaznost u svom gnezdu i šta mi zaista znamo o onome što se dešava kada se vrata iza nas kao gostiju zatvore? Očito je nekim čudnim silama i sam Dag bio vođen, nekako pun čežnje da na najbizarniji način privuče pažnju. Neizvesno je da li samo njenu ili pažnju kao takvu. Njegovi padovi i eksperimenti na najneverovatnijim mestima kao da su težili tome da budu pandan njenom samopovređivanju i bolovima.
Njegov je put kroz život svakako naizgled smisleniji, njegovo formalno obrazovanje značajnije, njegov posao skopčan sa “tašna i mašna” roditeljskom filozofijom. A kakav je epilog i da li se bilo kome bilo šta garantuje? Vredi svakako pogledati i proceniti kroz sopstveni doživljaj ovog pozorišnog komada.
Šta god većina mislila i za čim god jurila u ovozemaljskom životu, ta neka prostodušnost, iskrena osećanja i dobronamernost su sve što se na kraju dana računa, sa čim se lakše ulazi u san i još lakše budi dokle god da traje ova igra bez granica zvana život. Hvala Kajlin i Dagu za podećanje na čistotu duše, ljubav prema bližnjem i svesnost da je pad samo deo puta.
Snežana Laketić