Naš razred 🧑‍🤝‍🧑➡️☢️

Kada se odbace okviri, imena, brojke, kada se ogoli istina, bilo da govorimo o mestu Jedvabne u Poljskoj davne 1941. godine ili nekom drugom zgarištu ljudskog morala u novijoj istoriji, tek suština ostaje ista. Poljskom piscu Tadeušu Slobođaneku je u nekom trenutku zamereno što u svom nagrađivanom tekstu „Naš razred u XIV lekcija“ navodi 1600 jevrejskih žrtava, tamo gde ih je po nekim procenama bilo oko 340. „Da li manji broj ublažava činjenicu da se radi o zločinu?“, pita se autor, a verovatno bi još mnogo ljudi postavilo identično pitanje.

Uzrokovano besprekornom režijom Tatjane Mandić Rigonat, uživanje u svakom segmentu ove predstave na secni Raša Plaović Narodnog pozorišta u Beogradu apsolutno je zagarantovano svim ljubiteljima „teških tema“, jer ova predstava može sve, osim da čoveka ostavi ravnodušnim. U prilog tome govori i činjenica da je kompletna mlada glumačka ekipa na sceni uštimovana kao najsavršeniji klavir, gde svaka dirka daje tačno onakav ton kakav se od nje očekuje.

Na samom početku mogao bi se steći utisak da je publika zalutala u nekakvo dečije pozorište, gde akteri pokušavaju da animiraju mlade naraštaje veselim pesmicama i razdraganim pokretima. Ipak u kratkom roku stiže demanti, najpre laganim, pritvornim potezima pojedinaca, a potom sve očiglednije, izražajnije i ponajmanje ljudski. Tamo gde kriza nastupa u bilo kom pojavnom obliku, maske padaju otkrivajući lica koja se odjednom čine potpuno drugačijim, umotanim za posmatrača u ruho neverice i razočarenja.

Priča o desetoro nerazdvojnih drugara koji su do juče sedeli srećni i naizgled potpuno jednaki u istoj učionici, a jednim nemilim događajem doživeli potpuni zaokret u međusobnim odnosima, zvuči prilično poznato i pomalo očekivano. U toj podeli na Poljake i Jevreje vidimo kako se odjednom jedan Hanjek (Danilo Lončarević) pretvara u velikog Katolika, koji se verom služi kao pokrićem za sprovođenje zla i degradiranje onih koji nisu pod kapom istog Boga. Njegova želja i ushićenje da postane paroh je nesumnjiva, ali svakako i vrlo kontradiktorna u odnosu na kockanje, promiskuitet i povređivanje drugih.

Prebacimo li akcenat na Zohu (Nina Nešković), prelepu mladu Poljakinju, dobijamo sliku nesigurne osobe, sa nedefinisanim stavom, na neki posve čudan način selektivno empatične koja, na jednoj strani, skriva odbeglog Menahema (Jovan Jovanović), borca za pravdu, na sopstveni rizik, a odbija pomoć njegovoj mučki maltretiranoj supruzi Dori (Jelena Blagojević) i tek rodjenom detetu kukavički pognute glave.

Poseban oblik ljudskog taloga ogleda se u liku još jednog Poljaka, Zigmunta (Petar Strugar), gde bi zlo još kudikamo bilo podnošljivije da nije dosledno praćeno i licemerjam i izdajom onih koje naziva svojim prijateljima, uvlačeći te iste ljude mrežama obmane u svoj „vrli, ispravan svet“. Neko ko je u stanju da „proda“ svoje, optuži nevine i bahati se nad slabijim zaodenut državnim interesima, čini se da nikada na zemlji ne može završiti dovoljno skladno sa svojom sramotom.

Upravo zbog ovakvih primeraka ljudskog društva jedan Jakub Kac (Dragan Sekulić) nikada nije postao učitelj, a njegov fatalni kraj sačinjen je rukama nesuđenog pilota Rišeka (Vučić Perović), ogrezlog u ubeđenju da je krivac tamo gde se ponajmanje krio.

Na raskršću između potrebe za sigurnošću i dobročinstva pojavljuje se Vladek (Nedim Nezirović) viteški spasavajući Rahelku (Suzana Lukić), kasnije Marijanu, gde od bajke ubrzo ostaje samo početak, a u nastavku smena drame i tragedije u srazmernim količinama.

Možda se život ipak najsrećnije poigrao sa Abramom (Dušan Matejić) dajući mu američke ružičaste naočare, dugoročnu oslobođenost od istine i sećanje na neki stari razred, koji je uveliko prestao da postoji.

Kako u jednom od intervjua i sam Petar Strugar navodi, čini se da je suština ovog komada u velikoj meri upravo u tome da je „čovek čoveku vuk“, ali i pokreće ujedno time pitanje da li i zašto mora da bude baš tako? Kada se napravi retrospektiva životnog puta gotovo svih junaka ovog komada potpuno je jasno da je besmisao njihovih života zapravo zapečaćen podelom koja nije bila njihova i uvrnutim idejama koje nisu oni krojili. Njihova je odgovornost „samo“ u tome što su istima robovali.

Snežana Laketić