Ruski konzul🇷🇺👑🇷🇸

Prvi put o filmu, i to sa ogromnim razlogom. U dva i po sata spakovano je sve ono što je jedan od ključnih segmenata srspke istorije 70ih i 80ih godina XX veka. Inspirisana romanom Vuka Draškovića, a uobličena režijom brilijantnog Miroslava Lekića, ova drama se definitivno izdvaja kao jedno od najboljih, a možda i kao najbolje ostvarenje novijeg doba u domaćoj kinematografiji.
Miroslav Lekić, Vladimir Tabašević i Igor Bojović pretočili su poznati roman u scenario koji u različitim trenucima pobuđuje suze, smeh, pitanja, nedoumice, ostrašćenost, pa možda i bes izazvan nečinjenjima u skladu sa cikličnim lekcijama majke istorije.
Teško je ostati imun, ne pokazati jasnu emociju, biti politički korektan u izjašnjavanju povodom tematike obrađene u filmu “Ruski konzul”. No, i pored toga, posebnu dubinu ima činjenica da je ovo nažalost poslednji glumački dar Žarka Lauševića, ali i zahvalnost na velikom broju projekata koje je uveličao pred “odlazak”, što nam u nastavku ostavlja radost i zadovoljstvo uživanja u nenadmašnoj glumi vanvremenskog umetnika. Svakako je potpuno razumljivo da je reditelj posvetu namenio baš njemu.
Glavni junak, neuropsihijatar Ilija Jugović, čiji lik tumači guru transformacije Nebojša Dugalić, “kaznenom ekspedicijom” biva premešten u Prizren baš u vreme kada su okolnosti u južnoj srpskoj pokrajini postale sve teže za srpski živalj. Pretnje, ucene i pritisci Albanaca u toj meri psihički nepodnošljivi, odvode ogroman broj napaćenih ljudi u centralnu Srbiju. Tamo gde na nečijoj dedovini “tuđinska ruka” udara na nasleđe generacija, teško je sa strane oceniti šta je ispravno – otići ili ostati. Tamo gde je jedan Alabanac, Halit Beriša (Visar Viška) iznad svih zakona, a veliki Maršal “ikona” iza koje se skrivaju najneljudskiji oblici nacionalizma, pravda i zajednički mir zvuče kao čista utopija.
U društvu u kome se prvenstveno moralo „biti drug, pa onda čovek”, gde većina obitava u deluziji života u idealnom društvenom uređenju, nadje se tu i tamo poneki oštroumni i sebi dosledan Ljubo Božović (Žarko Laušević), za druge lud i nedokučiv, sebi jedino baš takav prihvatljiv. Prostodušno ga posmatrajući kao umišljenu reinkarnaciju ruskog konzula Ivana Stjepanoviča Jastrebova, ili pak kao otelovljenje svih pravednih mučenika, tek možemo zagrebati po površini jedne izuzetno kompleksne ličnosti.
Dva su lika posebno interesantna u domenu spajanja naizgled nespojivog. Najpre Milica, supruga Ljuba Božovića, oživljena glumom Pauline Manov, istovremeno je tiha i krhka ženska prilika, a ujedno jaka i stabilna tvoriteljka porodičnog oslonca i mira, puna razumevanja za svog životnog saputnika, iako potpuno svesna postojećih okolnosti. Reklo bi se tihi balans ljubavi i poimanja relanosti.
Na drugoj strani je lik doktora Murićija (Svetozar Cvetković), čoveka zarobljenog između nacionalne pripadnosti, ličnih interesa, lekarske etike i griže savesti. Život uz suprugu Vidu (Nada Macanković), Srpkinju ostrašćenu neprihvatanjem njenog izbora od strane porodice, sa žestokim otporom prema svemu što je srpsko, dodatni je pečat njegovom životu i kraju.
Ne treba zaobići ni karakter sestre Mirjane, usamljene, razvedene žene u konzervativnoj sredini, koja u želji da pobedi usamljenost i nezadovoljenju iste, bira zaštitu sopstvenog položaja umesto pravde za nevinog čoveka osuđenog na desetogodišnju robiju. Možda joj se i ne može zameriti čuvanje lične sigurnosti, koliko pristrasno svedočenje povređene sujete.
Na kraju krajeva, cilj ovog teksta nije otkrivanje kompletne radnje i sadržine, već želja da ovakvo stvaralaštvo bude uzrok oduševljenja što većeg broja gledalaca. A kako još jedan član glumačke ekipe, Slaviša Čurović navodi, ovo bi trebalo da je “pomiriteljski film i film nade”. Negde se vrlo očigledno u pojedinim situacijama, posebno pred sam kraj, jasno uočava apsurd da bi neki ljudi, oslobođeni obeležja i titula bilo koje vrste, zapravo bili možda čak i bliski prijatelji, kumovi, braća. Ostavimo vremenu da kaže da li je ova izjava bila proročka.
Snežana Laketić