Putujuće pozorište Šopalović 🏴🆚🎭

Ko bi narodu u jednoj “zemlji seljaka na brdovitom Balkanu“, ophrvanoj ratom i žrtvama, objasnio da umetnost može da ublaži tugu, da misli odvede u nekom lepšem smeru, da učini da se sam realni život na kratko zaboravi, a da se ipak život kao takav kroz nju spozna? A opet, kome bi pošlo za rukom da osvesti slobodnog umetnika realnošću i prihvatanjem činjenice da neka vremena i u njima smeštena društva nažalost zaziru od umetnosti i teže isključivo konkretnim i za njih svrsishodnim činjenjima u nedoba?
Sučeljavanje ovih svetova u svom čuvenom delu oslikava pisac Ljubomir Simović. Osamdesetih godina prošlog veka reditelj Dejan Mijač, a u novije vreme genijalni Jagoš Marković svojom sjajnom režijom uobličili su čuveno „Putujuće pozorište Šopalović“ na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta. A tamo gde je potpis Jagoša Markovića uvek je zagarantovana i vrhunska glumačka ekipa.
Priča nas vodi kroz provincijski ambijent u Srbiji pod nemačkom nacističkom čizmom, u kome nenadani dolazak četvoročlane pozorišne trupe izaziva bes i negodovanje većine, jer ih ona zapravo percipira kao one koji besramno ismevaju more crnih udovičkih marama i muku koja se nadvila nad celom zemljom.
Unošenje ideala umetnosti u okvire ideala preživljavanja jasno od početka ukazuje na sve konflikte, ali i nebrojene komične situacije sa kojima se suočavaju akteri ovog komada. Na čelu sa Vasilijem Šopalovićem, čiji lik tumači Dragan Bjelogrlić, ova mala ali odabrana ekipa biva izložena jedu onih koji nemaju hrabrosti da se izdignu iznad ograničavajućih stavova okruženja i tuđu sklonost ka uživanju smatraju neprimerenom. Kada se gleda preko Gininog (Anita Mančić) korita za pranje veša „u kome su sve lađe potonule“, ni najkoloritnija priroda ne izgleda onako kako je nekim drugačijim očima vide oni koji po prvi put dobiju priliku da joj se dive, a ujedno imaju potpuno drugačije poimanje zahvalnosti.
Odveć obitavajući u virtuelnom svetu, naročitu pažnju, smeh, ali i dozu tuge izaziva lik Filipa Trnavca (Marko Janketić). On je i Uroš i Orest i Egist svim svojim bićem; on svojim karakterom dovodi u komične, ali i neprijatne i rizične situacije kako svoje prijatelje, tako i sebe samog sve do granica gde se i glava gubi. Dovoljna je samo jedna ključna reč da se u njemu pokrene lavina citata iz najrazličitijih pozorišnih komada.
Negde na pola puta između ovih svetova kristališe se lik udovice Simke, žene vesele naravi, ni previše utopljene u bedu i banalnost okruženja, niti bez odustva svesti o okolnostima u kojima živi. Kretanje kroz okvire ovog dualizma u njoj jasno oslikavaju i boje kostima, od crne stopljene sa spoljnim svetom do prošarane beline, simbola unutrašnje radosti. Njen dobrodušni karakter, gostoprimstvo, ali i deo duha provincije uverljivo i uvek duboko emotivno prezentuje glumica Sanja Marković.
Naročito intrigantan jeste lik Drobca, batinaša, koji je oličenje izdaje, okrutnosti, svireposti i odsustva svakog dobra, lik koga tumači neko za koga nijedna reč nije dovoljno prava da opiše raskoš talenta, Nenad Jezdić. Najupečatljivija scena je zapravo njegov susret sa očaravajućom ženskom prilikom, mladom glumicom Sofijom čiji šarm scenom nosi sjajna Jovana Belović. Iznutra prestrašena njegovim prisustvom, ona koristi svoje umeće da nemir prikrije i otvara nove vidike čoveku ogrezlom u zlu. On u njoj vidi beskrajnu lepotu, ali i ogledalo za svu rugobu sopstvene ličnosti. Njegov krvavi trag pred kojim je strah svuda unaokolo bio nemerljiv biva obrisan nečim njemu do tada nepoznatim, ljubavlju.
Svaka od ovih različitosti na kraju ide svojim putem, neke utabanim stazama pomirljivosti i nekih opšteprihvaćenih ideala, neke tamo gde ih slobodni duh nosi na krilima kreativnog umeća.
U čast odbrane umetnosti govori ogromno interesovanje današnjeg društva za pozorište i svega što kroz ovu vrstu majstorstva može da se oseti i doživi.
Snežana Laketić