Smrt i devojka 😷🧨⚫

“Imaš slobodu da kažeš sve što hoćeš sve dok ne govoriš sve što hoćeš?”, jedan je od ključnih citata u psihološkom trileru Arijela Dorfmana “Smrt i devojka”. Zvuči kao kratak opis onoga što nastaje nakon odlazeće diktature koja zapravo nikad sasvim ne prestaje da postoji već dobija neki novi pojavni oblik, aranžiran i kamufliran zaslepljujućim sitnicama. Svaka strahovlada za sobom ostavlja nebrojene posledice na društvo, ne samo ekonomske i političke već i brojne, one mnogo značajnije, psihološke konsekvence svojstvene pojedinačno svim žrtvama režimskog nasilja.

Na veliko zadovoljstvo publike, ovaj komad postavljen je 2022. godine na sceni Bitef teatra, u režiji Nikole Ljuce. Kroz originalni tekst i demonstriranje svih najtananijih, ali i najmračnijih emocija, svaki od aktera ove priče oslikava različitost stradanja u istim okolnostima.

Usled najdubljih psiholoških ožiljaka nanetih demonskim mučenjem pripadnika vojne hunte, Paulina Salas jeste lik koji “tera” na najiskrenije saosećanje i potrebu da joj se nekakvom čarobnom amnezijom izbrišu sećanja na svaki preživljeni jauk i bol ubrizgan najnečovečnijim ubijanjem samopoštovanja. Besprekorna u prezentovanju ovakvog lika, Tamara Krcunović do neslućenih dubina ranjene duše pokazuje koliko je gotovo nemoguće ikada prevazići takvu vrstu traume do kraja i nastaviti dalje. Čak i pored njene nesporne snage, ljubav koju ima od partnera nažalost nije u saglasju sa njenom potrebom da glasno ogoli istinu i kroz bavljenje njom, a ne kroz beg, postane oslobođena dugo nošenog balasta.

Možda baš u periodu kada je, nemajući adekvatnog sagovornika, pokušala da konačno i poslednji atom sećanja podvuče pod tepih, dobija na tacni u svom domu “slučajnog prolaznika” čiji glas, miris kože, muzika koju sluša i citati kojima se divi evociraju lavinu emocija i želju za osvetom.

Ironija je u tome što dželat, tražeći nesvenog saučesnika u pokrivanju grehova iz prošlosti, dolazi upravo na poprište onoga što želi da sakrije i od sopstvene savesti. Na početku verovatno i sam žrtva režimske tiranije, naterana na perfidan način na neželjene postupke, doktor Roberto Miranda (Aleksandar Đurica) postaje istinski mučitelj koji se, nemajući mogućnosti da nešto promeni, u nekom trenutku poistovećuje sa onim što je postalo novostečeni ritual njegove svakondevice.

U ovakvoj konstelaciji događaja, kao most između dve krajnosti pojavljuje se Paulinin životni saputnik, Herardo, čiji lik tumači Andrija Kuzmanović. Kao žrtva sopstvenog pacifizma, on sve vreme zapravo pokušava da balansira između potrebe za empatijom prema voljenom biću i nastojanja da zarad svojih stavova, a verovatno i pozicije na političkoj sceni, pribegne isključivo legalnim načinima borbe sa ostacima sedamnaestogodišnje torture.

Reklo bi se da kraj ostavlja publici na “teret“ da sama vizuelno i emotivno uobliči ono što je nastalo kretanjem od svetlih boja kostima, kao simbola težnje ka iskrenosti, istini i idealima i napravilo prelaz ka eleganciji u crnom kao simbolu misterioznosti, ali i snage i moći koje se iza nje kriju.
Snežana Laketić