Čista kuća ⏳🧹❤️‍🩹

Urednost ili pedantnost, kao poželjna stavka na listi vrlina svakog ljudskog bića, nije i nikada ne može biti prevaziđena kategorija. Jedino pitanje jeste mera, kao i kod posamtranja svakog pojavnog oblika ljudskog ponašanja. Idejno pakujući nagrađivani tekst američke autorke Sare Rul, rediteljka Adrea Pjević se u predstavi “Čista kuća” (Atelje 212) bavi upravo ovim fenomenom kroz prizmu psihološke analize, ali i komično uobličavanje nekih velikih istina.
Treba napomenuti da američko podneblje, gde se radnja zapravo dešava, tendenciozno daje primere ogromnog broja ljudi fokusiranih na prezazuzetost poslom i neiscrpnu težnju ka sve većim količinama novca. Doktorka Lejn, predstavljena od strane sjajne Radmile Tomović, koja jureći sve te “aksiome sreće” zasnovane na profitu, postepeno, a samim tim i nesvesno ispušta iz ruku konce kontrole sopstvenog života, kao i ljubav čoveka koji je iz godine u godinu gubio pravi status supruga. Carstvo se najčešće osipa sukcesivno, nikad odgovornošću samo jedne strane, a na kraju ostavlja utisak promene preko noći, bilo zbog izbegavanja krivice i guranja stvari pod tepih, bilo zbog neosvešećnosti.
Nedoumica je da li je ogromna posvećenost poslu i potreba za stvaranjem stabilnih materijalnih okvira ono što ugrožava porodični život ili su najpre narušeni međusobni odnosi usmerili ljude ka poslu kao begu od stvarnosti? Da li se Lejn bezmalo gnuša sređivanja sopstevnog doma zbog konstantnog umora, izraženog “statusnog ega” ili pak ogromne apatije i nezadovoljstva na ličnom planu?
Jednako zaokupljen istom vrstom posla, onkolog Čarls (Vladislav Mihailović) je takođe otuđen od kuće, vremena posvećenog porodici i žene koju je nekada smatrao idealnom celoživotnom saputnicom. Osvešćujući prolaznost života, ali i strast i sponatnost onih suočenih sa smrću, on biva oživljen i kao dete radostan i opčinjen prisustvom svoje pacijentkinje Ane (Tamara Pjević) koja mu pokazjue neku drugu dimenziju ljubavi i svu svoju čulnost izražava sugestivnim plesom, pokretima, osmehom.
Kontrast zapadnjačkom “biznis svetu” dolazi takođe kroz lik služavke, mlade devojke iz Brazila, potpuno drugačijeg mentaliteta, navika i poimanja životnog smisla. Ovaj lik je na sceni odlično prezentovan od strane glumice Natalije Stepanović. Matilda je samo spletom okolnsti “naterana” na ovakvu vrstu posla, bez da je ikada želela da humor i životni elan svojih prerano izgubljenih roditelja zameni metlom i krpom, da kulturu baziranu na duhu i emocijama zameni izgarajućim svetom obrta kapitala. Koliko je Ana pokretač nove životne energije kod Čarlsa, toliko postoji i Matildin doprinos demaskiranju raspada jedne porodice.
Posebno upečatljiv lik u ovom komadu je lik doktorkine sestre Virdžinije, koja na dijametralno suprotan, a opet nezdrav način doživljava održavanje reda u kući. Njeno opsesivno čišećnje svakog ćoška i raspoređivanje predmeta po određenom redosledu ima svoju psihološku podlogu u očigledno promašenom životu, zajednici sa neadekvatnim partnerom, nemanju posla i željenih naslednika. Ovaj lik je do perfekcije na secnu donet zaslugom fenomenalne Hane Selimović. Svaki pokret, gestikulacija, način govora, simuliranje ostajanja u okvirima forme kako se ne bi oslobodilo ono stvarno unutrašnje biće, suzdržanost i uštogljenost, sve je do tančina i savršenosti izneto pred publiku.
Na kraju se postavlja pitanje da li je zapravo samo američko društvo još uvek jedina zajednica čiji su predominantni ciljevi prekomerni rad i iz njega iznedreno bogaćenje, ili smo i mi na ovim prostorima postepeno i neosteno krenuli u pravcu istovetnog modela zanemarujući mnogo drugih stavki koje jesu život u pravom smislu te reči? Uz veoma malo izdvojene pažnje, intospekcije i krajnje iskrenosti, svako će naći odgovor u “svom dvorištu”.
Svakako je apsolutna preporuka pogledati ovu predstavu, koja nam možda može pomoći da neke stvari dublje sagledamo, ali i neminovno se od srca nasmejemo u jednoj ugodnoj večeri u Ateljeu 212.
Snežana Laketić