Moj muž 👩‍❤️‍💋‍👩

Od smeha do suza, od kikota do prigušenog uzdaha, od humora do potpunog muka, upravo transformacijama putujemo kroz sadržaj predstave Jugoslovenskog dramskog pozorišta “Moj muž” rediteljke Jovane Tomić. Blizina makedonskog podneblja i sličnost mentaliteta, oslikana kroz prozu Rumene Bužarovske, dočarava nam raznolike životne priče žena koje obitavaju u posve različitim uslovima.
Počev od urbanih gradskih gospođa naviknutih na finansijski udoban život bez mnogo sopstvenog truda, preko onih koje, vaspitavane u strogim porodicama u unutrašnjosti, nisu imale vremena ni prostora da osveste šta zaista žele, misle i osećaju, pa sve do onih kojima je dete nametnuta obaveza ili gubitak muža nalik kraju života. Kada sve realno sagledamo nisu to tamo neke žene i njima bliski ljudi nad čijim se sudbinama možemo previše iščuđavati. To je pomalo svako od nas ili bar neko koga dobro poznajemo.
Nakon ostavljanja snažnog utiska u predstavi “Čudo u Šarganu”, od nadasve talentovane Sanje Marković se nije moglo očekivati ništa manje od potpune predanosti emociji svake od žena čiji lik tumači. U jednom trenutku ona je perfektno doterana gospođa čiji bi izgled nedvosmisleno očarao svakog muškarca, a čija je ogromna, godinama podsvesno pothranjivana nesigurnost doprinela apsurdu da je ova slika možda najmanje interesantna baš njenom suprugu. Površno poznavajući upravo sebe samu, ona potpuno gubi kontrolu nad sopstvenim postupcima kada shvati da uz sebe ima preljubnika. Svaki načinjeni korak ide do besmisla težnje da se iskidane niti sastave na neprirodan način, bez zrelog koncepta i zdrave komunikacije.
Ona je i provincijalka tužnog pogleda, duboko emotivna, ali bez sposobnosti da to artikuliše, da iskaže do srži sve ono nagomilano tokom godina ćutanja. Naučena bezglasnost čak i u trenucima najteže životne tragedije krije važne istine bez hrabrosti da ih iznese na površinu i ujedno rastereti savest teškog bremena. Sva ta skrušenost koju ova sjajna glumica uverljivo prezentuje skopčana je na drugoj strani sa lažima i strahovima koji linijom manjeg otopra odvažnost otpravljaju u mišiju rupu.
Raskošan talenat Jovane Belović besprekorno oslikava psihološki profil žene koja je krajnje iskrena u svom stavu o majčinstvu kao nametnutoj kategoriji. Ispunjena forma u odsustvu lične usaglašenosti sa odgovornim životnim ulogama deluje potpuno besmisleno. Ono o čemu je od svojih prijateljica slušala kao o najvećoj sreći za nju je predstavljalo neku vrstu košmara na koji, i pored ogromene partnerske podrške, nije bila spremna. Sreća je zapravo relativna kategorija sa beskonačnim brojem individualnih definicija.
Možda najkomičnija, a svakako psihološki intrigantna, je i pripovest moderne zaposlene gospođe koja živi u posve skladnom braku. Oslanjajući se u mnogo čemu na ingeniozne savete svoje mentorke o neminovnosti imanja ljubavnika, ona zapada u tragikomičnu situaciju, kojom osvešćuje važnost i kvalitet svega onoga što ustvari već poseduje, shvatajući da savremeni trendovi mogu imati smisla samo ako nas ujedno čine ispunjenima.
Svakako, ovo je jedna od onih predstava koje se gledaju više puta i zavređuju pažnju publike. Naime, ona se može identifikovati ili bar saosećati sa svakim prikazanim ženskim likom i svim u priči predstavljenim muškim karakterima koji zajedno oblikuju ono što je ljubav ili možda samo liči na nju.
Snežana Laketić