Velika drama 🛠️🛑

Komunizam, kao sigurno najveća pošast dvadesetog veka, večita je inspiracija književnicima sa ovdašnjih prostora, a jedan od razloga je zasigurno i nedokučivost ovakvog fenomena i verovanja sa stanovišta današnjeg čoveka, uglavnom sposobnog da razmišlja svojom glavom i donosi sopstveni sud. Time nije ni čudo da je naš čuveni pisac, Siniša Kovačević, trinaest godina stvarao svoje delo “Velika drama”, a još manje da ga publika već nešto više od dvadeset godina sa nestrpljenjem iščekuje svakog meseca u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Više od tri i po sata svedočimo neverovatnom spoju svakovrsnih dešavanja koja nas u jednom trenutku navode na glasan smeh, u drugom na to da se ledi krv u žilama, a u trećem opet da se zapitamo da li smo nekada i mi sami ono najbitnije u životu podredili nekakvoj sumanutoj ideologiji.
Verovatno da je jako mali broj ljubitelja pozorišta u Beogradu, a i širom Srbije, tokom dve decenije propustio da zaviri u savršenstvo ove vanserijske sage o kolonizaciji Vojvodine od strane crnogorskog življa posle drugog svetskog rata, obogaćene prologom i epilogom koji se osvrću na period pola veka kasnije sa svim posledicama prošlosti.

Naime pisac priču bazira najvećim delom na svemu onome što potresa i prožima crnogorsku porodicu Vučić u donošenju krupne odluke mlađih naraštaja da se vekovno ognjište zameni nekim drugim, nepoznatim krajevima. Mladi Milorad Vučić, koga od premijere na scenu autentično donosi Vuk Kostić, kao istaknuti član Partije dobija od iste na poklon nešto što nije stekao sopstevnim rukama već komunističkim postulatima o jednakosti – oteti onima koji imaju da bi se napravio kvazi balans za sve one koji nisu uspeli ili umeli da steknu imetak. Samo ga još njegova porodično usađena skormnost deli od velikodušnog darivanja nadređenog mu druga Cicka (Nemanja Stamatović).

Mudrost starijih ovekovečena kroz brilijantnu glumu Ljiljane Blagojević kao majke Vidosave i oca Zarije Vučića (Lepomir Ivković) teško dopiru do sinova hipnotisanih idejom jednakosti i razrešavanja dotadašnjih nepravdi u društvu. Jedan od transparenta u predstavi “Komunisti u kolonu traže, idu tamo dje partija kaže“ jasno oslikava upravo opijenost uverenjima o odsustvu Boga i ponegde čak i verovanjem da u komunizmu ne postoji smrt, jer su ruski naučnici našli rešenje i za taj fenomen.

Ljubav kao jedini veći opijum od partijske reči čini mladog Milorada barem donekle mekšim, manje impulsivnim, spremnim da stane u zaštitu voljenom biću. Od čoveka koji lomi krst na svetinji i baca slavski kolač u prašinu, on bar na kratko zarad nežne Helge (Bojana Stefanović) postaje ljudsko biće svesno emocija i bliskosti. Iako njen odlazak biva izuzetno bolan, nedovoljno je hrabrosti u njemu da se izbori za istinsku ljubav ili ono što je, kako on sam kaže, veće i od nje.

Naročito upečatljiva bivaju dešavanja nakon Titovog istorijskog “NE” upućenog drugu Staljinu. Politička intriga glavnih igrača stvara u trenutku raskol između doskorašnjih prijatelja, kumova, pa i samih članova porodice. Neverovatna je količina strasti kojom fenomenalna glumačka ekipa boji borbu sasvim običnih ljudi, borbu koja nije njihova, raspravljanje na krv i nož o nečemu što ih neće nahraniti hlebom, zagriženo zastupanje stavova nastalih u njihovoj glavi nekom specifičnom vrstom leukotomije.

Ostaje nam da se zapitamo da li su posledice onoga što je posleratna istorija, počev od sredine četrdesetih godina 20.veka, donela sa sobom nešto što će ikada do kraja biti sagledano i osvešćeno i da na tu istu priču stavimo pečat kroz onu čuvenu rečenicu iz našeg naroda: “Bilo, ne ponovilo se”. Jer jednakost nije u otimanju od vrednih i sposobnih za račun parazita, već mogućnost da svako iskoristi svoje sposobnosti i učini za života ono što mu je od Boga darovano kao moguće.
Snežana Laketić