Tramvaj zvani želja 🚋❤️‍🩹🌹

“Rekli su mi da idem tramvajem zvanim Želja, zatim da pređem u tramvaj zvani Groblje, da se njime vozim dve stanice i da siđem kod – Rajskih polja” – reči su ispisane rukom Tenesi Vilijamsa na početku njegovog dela ovenčanog Pulicerovom nagradom 1948. godine, “Tramvaj zvani želja”. Ovaj slikoviti sažetak životnog puta podaren je glavnom ženskom liku, Blanš, ženi u tridesetim godinama, izgubljenoj u magli življenja tuđih tragedija i tumaranja putevima puštenih uzdi nad sopstvenim bitisanjem.

Rediteljski pečat ovom čuvenom delu na sceni Beogradskog dramskog pozorišta dala je Lenka Udovički, a glavna uloga sasvim opravdano pripala neopisivo autentičnoj Branki Katić, čija emocija bolno pokazuje svu dubinu patnje dame koja samu sebe zarobljava između dva sveta. Jednog kome više ne pripada i drugog na koji se teško navići. Ipak, setimo se ovde reči iz čuvene “Igre prestola”: “Usamljeni vuk umire, ali čopor preživi”.

Kada se Blanš suoči sa gubitkom imanja, statusa, ali i minimuma ponosa, a time i svega onoga što joj je ujedno bila i omča oko vrata, ona, iscrpevši svaki atom jedva primetnog samopoštovanja, odlazi u posetu svojoj mlađoj sestri Steli. Pokušavajući da stvori iluziju one nekadašnje gospođe od manira, biva zatečena uslovima u kojima njena ljubimica živi, a na koje će ona morati da se navikne, nemajući izlaz iz ambisa koji je zadesio njenu nespremnu, izmučenu dušu.

Upravo fantastična Vanja Nenadić na krilima svog sjajnog talenta uspeva da udahne Steli onu neverovatnu žensku snagu, spremnu na ćutanje i trpljenje zarad mira onih koje najviše voli, a vrlo često i nedostatka vremena da osvesti sopstvene emocije, želje i potrebe. Njena konstantna borba između voljene sestre željne stalnog tetošenja i lažnih komplimenata i impulsivnog supruga Stenlija (Miloš Petrović-Trojpec), oličenja mačizma i bahatosti, težak je teret za nejaka pleća koja bi da spasu svet.

Sve do doticanja ruke prošlosti dospele ovom, za Stenlija neprijatnom posetom, Stela kao da je živela u uverenju da je njena priča savršena slika ljubavi i požude, čak i sa svim višednevnim odsustvima, pokeraškim noćima u njihovom malom genzdu, ubiranjem onih sitnih plodova ljubavi između puke strasti i osionosti jednog bezobzirnog muškarca. Kao da je bežeći od “topline porodičnog doma” uskočila u drugu krajnost, misleći da je sve bolje od onoga što joj je dato, a potom bila nespremna da sebi prizna grešku, kao da je sebe nesvesno kažnjavala zbog suludog izbora.

Sa druge strane, sve ono što je ona izbegla odlaskom, Blanš je proživela do srži svog bića. Kako i kaže u jednom momentu: “Ti si, Stela, dolazila kući samo na sahrane. A sahrane su lepe u poređenju sa umiranjem. Sahrane su bile tihe, ali umiranja… nisu baš uvek.“ Iscrpevši svoje sposobnosti da se snadje i održi, uspela je samo da izgubi sve, čak i mrvicu dostojanstva, držeći se čvrsto još samo za poneku zalutalu elegantnu haljinu i dijademu od štrasa.

Upoznavši Miča, koga sjajno tumači mladi crnogorski glumac Marko Todorović, njena nada biva podgrejana džentlmenskim ponašanjem i ogromnim razumevanjem i saosećanjem za slično doživljenu patnju. No, da li zli jezici spavaju u prošlosti ili vrebaju priliku? Čini se da imaju slab san i samo čekaju da nekoga podsete na ono zatrpano, zaboravljeno, gurnuto u neki ćošak da ne ugleda više nikada svetlost dana.

Načelno gotovo u svakoj ženi obitava jedna Stela koja ćutke podnosi teret tolerancije i kompromisa, ili pak Blanš koja je, brinući o porodici i podređujući joj sebe, zaboravila na sopstvene snove, a onda kada se jednom okrenula, shvatila da su godine otišle u nepovrat. Ipak ostaje uvek dovoljno vremena za neki novi početak ako imamo bar mrvu volje da ne žalimo nad onim što neko zove „sudbina“, nego da uzde čvrsto zategnemo i pokušamo da ostavimo trag brišući nasleđeni teret nekih ranijih generacija.

Snežana Laketić