Crna kutija 📱💣🆓

U dečijem svetu igranje igre zvuči potpuno bezazleno, ali kad se odrasli opredele za ovakvu vrstu zabave, naročito ako ona podrazumeva istinoljubivost i neposrednost, stvari postaju itekako kompleksnije. Sve ono spakovano u pandorinu kutiju misli i govora duše može biti ogoljeno i topovski ispaljeno produkujući nevericu i večito pitanje poznavanja onih najbližih. Tom tematikom se bavi poznati italijanski reditelj Paolo Đenoveze u filmu „Savršeni stranci“ iz 2016. godine, koji je na ovom podneblju izazvao značajno interesovanje. Ideja da se ova uvek interesantna sociološka tema kroz tekst Ane Đorđević i režiju Andreja Nosova pretoči u pozorišnu predstavu, obogatilla je repertoar Beogradskog dramskog pozorišta 2017. godine intrigantnom komičnom dramom pod nazivom „Crna kutija“.
Uplovljavajući u časove druženja sedmoro starih prijatelja okupljenih sa namerom da provedu jedno prijatno veče u krugu onih koji jedni drugima godinama čine važan sastavni deo života i zajedno posmatraju fenomen pomračenja meseca, publika lako može da se pronadje u barem jednom od njih. Kao da kod svakog pojedinca postoje tri sekvence istine, jedna u toplini porodičnog doma, druga cenzurisana za okruženje i treća u okvirima ličnih dubina, nesaglediva bilo kome, ponekad nepoznata i nama samima.
Uz scenski osmeh uvek postoji u društvu neki Filip (Ivan Zablaćanski) koji iz okolini nepoznatih razloga tendenciozno izbegava predstavljanje osoba sa kojima je u intimnoj vezi. Posmatarno sa strane, može se uvek postaviti pitanje da li se takvi pojedinci boje osude ili možda unapred znaju da neće naići na potrebno razumevanje? Tu svakako dolazimo i do nedoumice usmerene na kvalitet takvog prijateljstva koje traje i po koju deceniju, a nije doraslo slobodi da se osećanja demaskiraju i podele.
Možda smo sa druge strane svesni postojanja jednog Nikole (Ivan Zarić) i Sofije (Ljubinka Klarić) koji su naizgled posve uobičajen par iz komšiluka, a ustvari tajne u njhovom odnosu zadiru i u domen roditeljstva i stvaranja poverenja kod sopstvenog deteta, koje uvek traži utočište u samo jednom od njih. Umesto zajedničkih rešenja, patologija prećutkivanja, prevara i nezadovoljstva.
Tražeći izlaz iz skrivenih dokaza življenja druge mladosti, Miki (Ljubomir Bulajić) u ovoj igri vrlo komično upada u zamku koju nesvesno sam sebi postavlja. Zapravo u datom trenutku on nije više ni siguran koliko je najnovija slika o njemu pred suprugom Milenom (Nataša Marković) daleko gora od one koja bi bila naslikana istinom, ili je samo malo gnusnije opravdanje za manjak bliskosti.
Dodamo li celoj ovoj sagi večitog ljubavnika Stefana (Stefan Radonjić) koji svoje veze misteriozno skriva i od životne saputnice (Ivana Nikolić), ali i od ljubavnice, uobličavamo naime zbirku biografija potpuno običnih ljudi i dobijamo gotovo kompletnu ilustraciju današnjeg društva.
Jesmo li onda spremni da igramo do kraja ili nam je uvek lakše da doziramo iskrenost? Postoji li najbolji recept u ovom domenu ili je sve ipak individualno? Možda je učiteljica zvana intuicija naš glas razuma i ovde, naš šaptač teksta koji retko greši. Treba se na koncu konca prosto potruditi da delamo onako kako će naš san biti miran, a naša savest što rasterećenija bilo kakvog balasta.
Snežana Laketić