Tiho, tiše 🫢

Pojedine reči svakako mogu imati relativno značenje, mogu se dvosmisleno razumeti i interpretirati. Pa ipak i tada od sagovornika možemo tražiti objašnjenje kako bismo izbegli bespotreban konflikt ili ljutnju. Međutim, ako kažemo “NE”, tu nema mesta dvoznačnosti jer je poruka vrlo jasna i precizna. Sa kojim razlogom i čijom odgovornošću je ova reč dobila dimenziju foliranja i potpuno suprotno tumačenje u domenu intimnih odnosa pitanje je koje na veoma dubok način možemo sagledati kroz predstavu “Tiho, tiše” sjajne rediteljke Ane Janković.

Nimalo laku ulogu žrtve na secnu iznosi devojka o čijem će se talentu i energiji tek govoriti na velika zvona ako postoji kosmička pravda, Aleksandra Arizanović. Ona izražava svakim atomom svoga tela i duše izuzetno jaku traumu, intenzivan bol, poniženost, kao i rezignaciju usled zatečenosti motivima svojih vršnjaka da mahom nju vide kao krivca.

Specifična forma ovog komada, podeljenog praktično u dva dela, daje najpre sliku o pojedinačnim iskustvima, gde se kroz priču i interakciju sa publikom teži razrešavanju dileme da li je ne uvek ne, ili ipak postoje varijacije na zadatu temu. Zašto su kratka suknja, uska majica, priče iskompleksiranih dripaca iz kraja ili naivnost povod da se odričan odgovor shvati kao pristanak? Zašto je nečiji kredibilitet “dobrog frajera” osnov za verovanje da njemu nije potrebno da siluje bilo koga jer sve lako dobija? Zar između atraktivnog fizičkog izgleda praćenog neodoljivim šarmom i zdravog razuma nužno postoji znak jednakosti?
Zašto je nečija nadrđena pozicija njegova/njena propusnica za seksualno uznemiravanje? Neograničen je broj pitanja, a samo je jedan ispravan odgovor: NE znači ipak samo jedno-NE!

Drugi deo, baziran na tekstu Milice Radojčić, pozabavio se jednim događajem sagledanim iz različitih uglova svakog od aktera. U svemu je uistinu neverovatna je činjenica da su bezmalo svi videli priču na drugačiji način, onako kako iz njih govori pravda, ljubomora, ozlojeđenost ili površnost, a nesporna istina je samo jedna – silovanje se zaista dogodilo.

Koliko realno može biti percipiranje stvarne slike od strane Male (Jana Milosavljević) kada se u njenom nezrelom biću odigrava surova bitka između povređenosti ega i emocija? Ili možda svesnost dilera iz zadnje klupe (Čubrilo Čupić) čiji je svet zarobljen u nekoj imaginarnoj dimenziji? Svakako još manje iskaz čoveka senke (Nikola Đorđević) koji slepo prati silovatelja (Veljko Stevanović) u svemu onome što mu se može i iza čega će moćni tata stati uvek ovenčan slavom školskog humanitarca. Samo jedna razumna štreberka (Anja Ćurčić) jedina je nada da će se glas istine možda nekad čuti iznad svih ćutanja iz interesa, obesti, straha ili nezainteresovanosti.

Snažan aplauz i hrpa ovacija na letnjoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta samo su blaži opis onoga što se moglo spoznati kroz energiju oduševljene publike. Jedna izuzetno teška tema obrađena u maniru koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim i sa nastojanjem da se shvati težina trauma svih onih koji su doživeli ovo nemilo iskustvo, a opet sa dovoljno pokretačke snage da se podigne glas i učini nešto što će napraviti epohalnu promenu.

Snežana Laketić