Kroz ovu neverovatnu tragediju shvatamo koliko puštajući život da stihijski ide svojim tokom zaboravljamo na ono što uistinu jesmo, kako se osećamo i šta uopšte želimo u začaranom krugu satkanom od posla, obaveza, bračnih, prijateljskih i svih ostalih međuljudskih odnosa. Što je još važnije, zaobilazimo da sve što nam je na duši iskomuniciramo sa najbližima, verovatno i sami nesvesni sebe i svojih htenja. Ipak, unutrašnje „ja“ u nekom momentu počinje da se buni protiv onoga što je pretesan okvir za podsvest koja budno radi, vrlo često kada već sve postaje do te mere alarmantno da je gotovo nemoguće postupiti u civilizovanom maniru.
Na samom početku glavni akteri neverbalnom komunikacijom izražavaju dubinu sopstvene nesreće na izuzetno dramatičan način. Jer ovde bi svaki vrisak bio ravan oslobađanju razarujćeg bola u odnosu na sve te bezglasne udarce po sopstvenom telu ili pak omču koja ukazuje na ugušenost ćutanjem.
Hodajući paklenom stazom jednog od najtežih životnih udaraca, supružnici Mileva (Ana Vujošević) i Zdravko (Srđan Grahovac) prolaze kroz užase smrti sina jedinca, mladiča koji je jos jedan u nizu posusatlih pred avetima narko-agonije. Opravdani pred sobom brzinom života, oni to na početku vide kao uzork međusobnih problema, umesto kao posledicu svođenja uzajamnih relacija na nivo trivijalnosti, izostanka želje za slušanjem i razumevanjem, nemanja vremena za one najvažnije smatrajući da će život sve to nekako već sam da reši.
Ovde je zapravo reč samo o produktu svih dugogodišnjih prećutkivanja sitnih, a i onih krupnijih nezadovoljstava, čežnje za ljubavlju, vapaja za saosećanjem. Pronalaženje rešenja za sve nedostatake porodičnog doma nažalost često biva traženo van njega, kroz preljube, izdaje, poroke, utočište u tobožnjim prijateljstvima sa ljudima poput Veliše (Dejan Ivanić) koji na najperfidniji način prikupljaju korist od tuđe nevolje i stradanja. Nije nužno pravilo da deca u ovim uslovima bivaju kolaterlana šteta postupanja neosvešćenih roditelja, ali Marko čiji duh tokom čitave predstave lebdi kao opomena nepromišljenosti očajnih supružnika, svakako nije jedini primer mladosti poslate u naručje opijatima kao zameni za majčinsko.
Donekle oskudna scenografija, tipična za reditelja ovog komada, biva nekako simbolički „razbijena“ unošenjem gusala i vrlo oštrim tekstom koji kroz psovke i kletve kao da razobličava sve paravane i maske tradicije i budi svest i rešenost da se oro povede u nekom novom, svakako boljem pravcu.
Snežana Laketić
Iz ugla jedne gledateljke 
Постави коментар