Kroz fascinantnu plimu emocija Sergej Trifunović (Crni), igrajući verujućeg čoveka, govori o sopstvenoj spoznaji Svevišnjeg, o činjenici da nikada ništa ne bi ni postojalo bez Njega kao izvora svetlosti i vrline. Kao osoba koja je na mukotrpnom i trnovitom, a opet plodonosnom putu uspela da pripitomi svoju neobuzdanost i od gubitnika postane istinoljubivi pomagač svima koji su negde putem izgubili kompas i nisu više sigurni u svoj pravac, on daje sve od sebe da profesora filozofije, Belog (Voja Brajović), liši želje za suicidom, koji je ujedno bio i uzrok njihovog susreta. Upravo taj kontakt, kao i sve što nam donose tokovi života, nije mogao biti slučajnost, bar iz aspekta jednog od njih dvojice. Jer ko veruje u slučajnosti, taj odriče postojanje Boga.
Zaronimo li, sa druge strane, malo dublje u suštinu ličnosti onoga koji veruje u ništavilo i želi što pre da ode iz besmisla kakav je za njega ovozemaljski život koji vodi samo u smrtnost, prah i pepeo, može se uočiti individua koja je, izgubivši veru u nauku i kluturu kao neki svoj kult, pomislila da tu gde je njen očaj nastao nema više šta da traži. Kada se hram skiciran našom vizijom savršenog sruši do temelja, neko je svestan da se može početi iznova, kako autor kaže „ne iz početka, to su svi probali; iznova znači od novog“. Drugi, pak, ne vide mogućnost postavke novih temelja na osnovama koje su satrle sve ono što je za njih bilo otelotvorenje idealnog koncepta sveta.
Kroz njihovu „dijalektičku borbu“, svaki na sebi svojstven način iznosi argumente u korist sopstvenih verovanja, nemajući pri tom materijalne dokaze za ono što zagovara, a opet držrći se čvrsto toga, što je ili bazirano na unutrašnjem osećaju, spoznaji duše, emociji ili možda na percepciji tzv. realnog, objektvnog, logički promišljenog.
Ma koliko da se Verujući trudio da spasi jedan život od bezumlja, na kraju je neverovatno potresna ta količina bola koju on oseća kada shvati da nije urodio plodom svaki talas pokušaja da se onaj drugi preobrati, da shvati, da poveruje. Jer teško je govoriti nekome ko ne želi da čuje, ma koliko dobrodušna bila namera onog koji pokušava da ozari mrak, dugoročno gledano, neosnovane patnje i pretvori je u mudrost i dogmu da je Bogu sve moguće.
Napokon, ako istinski verujemo, nećemo odustati u pokušajima da svet oko sebe učinimo oazom dobrote i čovekoljublja. Ako bar jednu dušu okrepimo istinom i ljubavlju, nismo li već tada načinili krupan korak? Moramo se najpre navići na činjenicu da i ovde, kao i na svakom drugom putu uspeha, mora biti i uspona i padova. Kada se, pak, podvizi prošire na sve nas poput “plemenite zaraze”, eto nečeg uistinu novog, nečega što znači da je svaki trud vredeo.
Snežana Laketić
Iz ugla jedne gledateljke 
Постави коментар