Kroz sam tok predstave reditelja Marka Manojlovića „Široka zemlja“ stiče se utisak da je moguće govoriti i o jednom i o drugom aspektu. Glavni junak ove tragikomedije, Fridrih Hofrajter, koga na scenu verodostojno donosi Vojin Ćetković, biva rastrzan saznanjima i pretpostavkama o tajnom životu svoje supruge Genie (Marija Vicković), verovatano nesvestan toga da li je patnja ono što satire srž njegovog bića ili je povređeni ego oslobodio svoje žaoke u težnji da uzvrati istom merom povređivanja i zloće. Ironija i hladnoća njegovog obraćanja stvaraju privid osobe koja tačno zna šta preduzima, a ustvari negde unutar sebe gubi kompas i on istrgnut iz poznatog luta misterioznim stazama sopstvenog nemira. Jer u svakom vremenu i drušvu je uvek neverstvo bilo nekako prirodnije pripisati muškarcu, što ujedno dokazuje da se kretanje ka „savremenom“ na nekim mestima naprosto zauvek zaustavilo praveći sporadično samo minijaturne korake.
Na drugoj strani je gospodja Hofrajter, žena bez zanimanja, majka deteta koje nije pored nje, supruga čoveka koji ne želi da je deli sa drugima, ali ni da joj pruži dovoljno ljubavi da bi njena krhka i nesigurna ličnost dobila oslonac i temelj za budućnost. Kriva ili ne za ono za šta je muž osudjuje, a društvo opanjkava u kuloarima otmenosti, ona kao da sve snažnije tone u dubine svoje konfuzije i anksioznosti. Između želje da pobegne od čoveka koji ubija njen duh i ljubavi za koju naslućuje da je još uvek gaji prema njemu, ona magnetski privlači još nevolja, nanoseći velike rane i sebi i nekim nedužnim pojedincima.
Uvlačeći dvoje mladih u začarani krug svog toksičnog odnosa, oni zapravo nesvesno, a opet sebično gaze preko još uvek neukaljanih predstava o životu i ljubavi jedne Erne (Tamara Šustić) i jednog Otoa (Aleskej Bjelogrlić) krčeći time put ka možda još jednom paru nesrećnih duša koje će činiti iste pogreške povređeni lošim iskustvom.
Tumačeći lik doktora fon Ajgnera, sjajni Irfan Mensur u jednom trenutku govori o svojoj bivšoj supruzi Ani (Svetlana Bojković) nešto poput sledećeg: „Jako sam je voleo, morao sam da je prevarim“. Nije li paradoksalno bez obzira na razdoblje o kome govorimo da istovremeno u jednoj rečenici koegzistiraju pojmovi koji bi trebalo da se međusobno negiraju? Ili je stalno promenljiva kategorija normalnosti opravdanje za ovaj postupak? Možda smo zaboravili na putu građenja odnosa da je razgovor i poverenje suština uspeha na polju emocija. Možda smo u svetu u kome većina iluziju savršenog života potkrepljuje neprirodnim osmesima i naizgled neiscrpnom radošću zaboravili da samo kada se otvorimo i priznamo prvenstveno sebi esenciju svojih osećanja možemo biti potpuno slobodni i istinski srećni.
Posmatrajući to društvo smešteno u period s početka 20. veka, može se nedvosmisleno potvrditi da su mnogi izazovi postojali jednako tada kao i u današnje vreme, samo su možda sada još dostupniji i lepše upakovani. Sa svakim novim stupnjem najveće paklene zamke „to je danas normalno“ sve ono što je do juče bilo sinonim za nemoral i sumanutost postaje trend. Opet pokoji izuzetak poput lika doktora Franca Mauera (Lazar Đukić) pravi razliku kroz svest o vrednostima koje nikakav savremeni svet ne može da učini manje važnim ili manje smislenim.
Ne dozvoljavajući optimizmu da ustupi mesto bilo čemu drugom, možemo se za kraj povezati sa simbolikom kostima krećući se od bele kao predznaka svetlosti, dobrote i nevinosti preko šarenila širokog puta ludila i neizvesnosti pa sve do plave kao sinonima stabilnosti, dubine, mudrosti, vere i istine.
Snežana Laketić
Iz ugla jedne gledateljke 
Постави коментар