Razvojni put Bore Šnajdera ⚒️

Ako je suditi po koricama, onda je predstava reditelja Egona Savina “Razvojni put Bore Šnajdera” sama po sebi izazov već pri letimičnom bacanju pogleda na vrhunsku glumačku ekipu na čelu sa  neprevaziđenim Nenadom Jezdićem, čovekom koji je svaki put bar za poneki korak ispred onoga što se činilo maksimumom. 

Odlična scenografija sa fokusom na jedinstvenim detaljima i autentični kostimi daruju verodostojnu sliku nekog ne tako davnog vremena koje bi se slikovito moglo nazvati “komunizam i renesansa” posleratne Jugoslavije. 

Zaokupljeni traženjem sopstvene pozicije u novom slobodarskom sistemu, u tom nazovi idealnom društvenom poretku, noseći štafetu zaborava na ono što zaista jesu i čemu teže, junaci ovog originalnog dela pisca Aleksandra Popovića dočaravaju neka vremena o kojima smo možda više slušali, nego što smo imali priliku da ih lično spoznamo.

Pritvorno prilazeći važnom čoveku čuvene Partije toga doba, drugu Selimiru (Irfan Mensur), od milošte zvanom drug Selja, šampioni poltronstva, Bora Šnajder (Nenad Jezdić) i Piklja Širgić (Branislav Lečić) stvaraju o sebi sliku idealnog kanidata za neka važna mesta kojima treba čvrsta, ali pravedna ruka socijalizma, cvetnog razdoblja preporođene Jugoslavije.  Svaka gestikulacija, pokret, mimika uverljivo prezentuju skrušenost izazvanu najnižim ljudskim motivima. 

Naizgled slepo verujući da su svi jednaki u novom društvenom uređenju, oni religiju smatraju opijumom za široke narodne mase, a zanesenost komunističkim idejama jedinim ispravnim putem sa koga se ne skreće. A kada se svetla pogase i duše ogole iskrenošću, jedni posvećeno gledaju i procenjuju štofove, drugi priznaju da ne žele da protraće mladost podržavajući neke stare vrednosti i da se upravo zato prilagođavaju, a neki se mole za što brži povratak kraljevske porodice i gospodstva.

Dok se na jednoj strani veliča i gubitak ostvaren imaginarnom primenom srp i čekić filozofije, optužuje se i na razne načine čini sve da se zdravo tkivo društva odstrani ne bi li se na taj način zašitio i sakrio kako nerad, tako i blagostanje državnog aparata. Špira Klonfer (Nebojša Milovanović) kao oličenje domaćinskog duha, stvaranja, građenja i postojanosti biva upravo iz ovih razloga izložen sramnom preispitivanju, podvalama i farsama, a u cilju raskrinkavanja uzroka njegove sposobnosti i umešnosti da stvori i umnoži. 

Kao poslednja misao nameće se činjenica da je glavni junak, ma koliko nemao smisla za ekonomisanje sa malim svotama novca, kako i sam priznaje u jednom trenutku, ostao usamljen i bez potpore svih onih koji su mu se donedavno dodvoravali i ovacijama podržavali svaku njegovu reč, pa čak i besmislenu ideju na očito nerazvojnom putu, što na drugoj strani daje pečat sarkazma samom naslovu. Na kraju deluje donekle očigledno da, birajući sopstvene namere, biramo i one koji su oko nas, kao i epiloge važnih događaja, bilo da nas oni čine razočaranim i ozlojeđenim, ili pak blaženim i ozarenim.

Snežana Laketić