Tri očaravajuće sestre Nera, Bjanka i Roza “omeđene” skučenim moralnim normama doba u kome žive, a ne poznajući svet izvan varoši i strogih pravila svog brata Marka i primitivnog društva, svoju nesvakidašnju lepotu kriju iza zidina tvrđave koja duboko u svaki svoj kamen utiskuje sve one žudnje žena lišenih pravog života u svoj njegovoj punini.
Puštajući dane da odlaze u nepovrat izmučene učmalom svakodnevicom, na svoj način one beskrajnoj mašti daju oduška, poneka stidljivo kao predivna Ana Franić u ulozi Bjanke, razuzdano kao harizmatična Sloboda Mićalović u ulozi Roze, ili pritajeno kao neverovatno sjajna Nataša Ninković u ulozi najstarije sestre Nere. Naprosto kao da čine prikaz braće Karamazovih u ženskom obličju, kao tri dela jedne ličnosti, gde svaki segement traži pravi momenat da postane vidljiv.
Kada maestral, onda kad mu vreme nije, nanese na njihovu stazu mladog i prelepog mornara Damjana, koga tumači daroviti Aleksandar Radojičić, nezaustavljivo se kidaju dugogodišnje stege monotonije i bude najdublje strasti i emocije inspirsane mladošću, lepotom i šarmom koje splet okolnosti dovodi baš u njihov dom.
Koliko god međusobno različite bile, sorele u ovom iznenadnom ataku na hram njihove lepote, poštenja i čestitosti vide prozor u svet koji ne poznaju, ne znajući da li za svaku od njih postoji nešto mnogo bolje, jer se njhovo poznavanje muške figure svodilo do tog trenutka samo na konzervativnog brata Marka, koga tumači genijalni Milutin Mima Karadžić, ludog Joja u izvođenju fenomenalnog Aleksandra Đurice i možda poneki ukradeni pogled ako se katkad prodje kroz varoš.
Ljubavi nikad ne treba suditi jer ona ne dolazi iz promišljanja, već iz najvećih dubina ljudske duše, samo joj ponekad treba dodati malo „pameti“, kako bismo na vreme uvideli da li pripadamo baš tu gde jesmo. Sa druge strane, ako čekamo, kao što su sestre čekale svog nestalnog mornara da se odluči, može se desiti da propustimo nešto što je mnogo više naše, da ostanemo slepi za sreću koja je tik ispred naših očiju.
Ukratko, lepota bitisanja i jeste u svesnosti o svakom trenutku, svakom tom daru koji se pred nas stavlja kada iznova ujutro otvorimo oči i shvatimo da neko nesumnjivo i dalje računa na nas i da nismo još uvek učinili sve što možemo kako bismo ovu predivnu planetu i sve naredne generacije bar za nijansu učinili boljim i srećnijim.
Snežana Laketić
Iz ugla jedne gledateljke 
Постави коментар