Spolja gledano jedan sasvim običan bračni par, koji vodi relativno miran porodični život, pokrenuvši pitanje tuđih emotivnih problema, pokreće i lavinu raznovrsnih nedoumica, poljuljanog poverenja i baca senku na prošlost koja odjednom posve drugačije izgleda. Laganim koracima se igra okreće u pravcu one čuvene rečenice iz američkih filmova: “Sve što izgovorite može biti upotrebljeno protiv Vas!”.
Igrajući istoimene junake, Tamara Krcunović, Miloš Biković, Miodrag Radonjić i Jelisaveta Teodosić na prvoklasan način prezentuju večitu temu iskrenosti i onoga što ona može da prouzrokuje ako se svakodnevno “konzumira”. O njoj se očito više priča i filozofira u društvu nego što je zaista prisutna. Pravdamo se valjda često empatijom kada želimo da izbegnemo neke istine, braneći se time da je bolje ostaviti neke ljude nepovređene jer ih na taj način štitimo i dokazujemo svoju ljubav. A da li zaista njih čuvamo od bola ili zapravo time zamagljujemo sopstveni kukavičluk?
U jednom trenutku glavni junak Miloš izgovara rečenicu koja parafrazirana glasi: “Kada bi svi govorili istinu ne bi bilo više nijednog ljubavnog para na planeti”. Time aktivira zamajac podozrenja svoje supruge Tamare koja je istrajna u tome da istera na videlo neke istine kojih se sa jedne strane pribojava, a sa druge možda teži da njima opere sopstvenu savest. Ljudi nekako lakše postaju moralne gromade kada naspram sebe imaju krivca čiji je greh svakako uvek veći i služi kao odlična strategija u domenu one čuvene krilatice “napad je najbolja odbrana”.
Fascinantno je kako se ovakve teme savršeno mogu obraditi na način da izazovu ogromnu količinu smeha kod publike koja i sama živi neke slične scenarije ili pak poznaje bar ponekog kuma Mićka i kumu Jelisavetu koji na razne načine balansiraju lažima u raljama života. Dok verovatno nekome sa strane izgledaju kao da su i posle niza godina strasni i zaljubljeni skoro kao na početku, oni na staklenim nogama drže svoju slatko upakovanu zabludu, jer je tako jednostavnije, “ispravnije”, prihvatljivije za decu, okruženje, naizgled i za njih same.
Na temu koja nas zaokuplja tokom ovog pozorišnog komada upućeni smo na svakodnevnom nivou, i to ne samo kroz odnose emotivnih partnera, već i na sve one druge, manje ili više značajne. Kroz traganje za najboljim rešenjem postavlja se suštinsko pitanje ravnoteže između iskrenosti, prećutkivanja istine i laži, a sve kako bi se stvorio šablon koji besprekorno funkcioniše.
Uprkos svemu navedenom, a zahvaljujući nekim zdravim relacijama kojima takođe mnogi od nas svedoče, možemo se radovati činjenici da tamo gde je ljubav suština laž nema utemeljenu poziciju, a poneko benigno izbegavanje istine je samo izraz potrebe za mirom i blagostanjem.
Snežana Laketić
Iz ugla jedne gledateljke 
Постави коментар