Ljudska sloboda svakako nema svoju cenu, a upravo su Romi oduvek bili simbol slobode, bezbrižnosti, odbacivanja pravila i nametnutih dogmi. Možda je zemlja ovakava kakva jeste pretesan prostor, skučen raznovrsnim društvenim normama, da bi mogao biti prihvaćen i dovoljan onima koji lete i ne žele da budu sputani.
A opet kada se desi ljubav protkana naglašenom strašću i željom za nekom vrstom posedovanja i kontrole, postavlja se pitanje da li je sloboda i tada prioritet za onoga ko je do juče bio neuhvatljiv i najrođenijima, a kamoli bilo kojoj osobi čije bi emocije u vrtlozima sopstvenih lutanja izazvao? Ili možda dolazi do one unutrašnje borbe između dve krajnosti, između juče i danas, između nekad i sad, izemđu „krila“ i „lanaca“?
Ova izrazito burna ljubavna priča, čije glavne aktere tumače fantastični Ivan Bosiljčić, kao Lojko Zobar i izuzetno talentovana Olivera Dragičević, kao vatrena Ciganka Rada, okruženi neverovatnim brojem glumaca, igrača, praćeni maestralnim horom i orkestrom, pravi je spektar boja, emocija i impresivne energije koja gledaoca dovodi u situaciju da ne zna u kom pravcu pre da skrene svoju pažnju ne bi li sagledao veličanstvenost ovog pozorišnog komada.
Motivi pripoveteke Maksima Gorkog „Makar Čudra“, preneti na scenu teatra, oslikavaju bezbrižne, ali i veoma temperamentne pripadnike romskih čergi, one koji tugu zamenjuju pesmom, one čiji ponos ostaje netaknut čak i onda kada se pojedinci trude da isti oskrnave. Njihove su duše možda neuhvatljive, međutim ipak pune ljubavi za svet u celini, pune one dečije, iskonske radosti u čije okrilje žele da povuku i sve druge koji su možda već odavno zaboravili šta znači biti srećan samo zato što nam je dat još jedan izlazak sunca u nizu, još jedna prilika da učinimo nešto dobro i za sebe i za svet oko nas.
Uprkos svim ovim činjenicama, glavni junaci kao da dolaze na klizav teren u trenutku kada shvate da su otkrili drugačiju vrstu ljubavi, nikada do tada doživljenu, ljubav koja ne traje koliko i par treptaja oka, već onu koja zaposeda dušu i telo zauvek. U težnji da je preobraze u nešto više, što prkosi njihovom karakteru, oni dozvoljavaju da pečat ponosa stavi tačku na ovu priču i odvede ih tamo gde slobodan duh ima svoje sigurno mesto.
Konačno treba napomenuti da je čitav ambijent toliko jak pokretač za oduševljenu publiku, koja na nogama gromoglasno aplaudira u ritmu očaravajuće ruske romske muzike Jevgenija Doge, svesna toga da bi gledanje ovog remek-dela samo jedom bio više nego veliki propust.
Snežana Laketić
Iz ugla jedne gledateljke 
Постави коментар