Berači snova 💫

Kakve to snove sanjaju berači kada ubiraju plodove kakve ne žele? Čime su protkane njihove namere na putu do cilja kada padaju sve niže sa svakim narednim korakom? Tajnu nam otkriva domišljat tekst Vladimira Đurđevića i rediteljska vizija Božidara Đurovića u predstavi „Berači snova„.
Jedna naizgled obična porodica živi jedan posve jednostavan život podno Kosmaja suočavajući se sa raznim prizorima svakodnevice, kao i sa svim onim iskakanjima iz koloseka koja nas teraju napred ili vraćaju miljama unazad, u zavisnosti od toga kako sami odlučimo i dočekamo se na noge ili padnemo slomljeni u prašinu.
Uvodeći nas u priču kroz ulogu Zdravka, glumac Hadži Nenad Maričić živopisno iskazuje unutrašnje borbe prosečnog zaposlenog građanina naviknutog na “sigurno mesto” u vremenu kada se tlo pod nogama izmiče, a između straha od nepoznatog i novostečene slobode da se sve krene iznova i konačno stvori nešto “svoje”, nešto za šta bi se jednom moglo reći da je jedna od stvari zbog kojih je vredelo živeti. Koliko zapravo sebi dajemo vremena da shvatimo šta je ono što bismo zaista želeli da u životu radimo pre nego što uplovimo u more kolotečine koje su neke društvene norme postavile kao prihvatljive baš za nas?
I kako uvek na tom putu biva, ako na njemu nismo sami, kao što ni Zdravko kao porodičan čovek nije sam, nadju se uvek oni najbliži, pa i oni koji se takvima čine da nam kažu šta je jedino ispravno i kako ćemo do cilja doći samo po njihovom fantastčnom “receptu”. Rastrzan između sopstvenog zdravog razuma i kolebljivih stavova supruge Ivanke, čiji lik tumači nesvakidašnja Biljana Đurović, on srlja sve dublje u očajanje poduprt svesrdnom pomoći svog nazovi najboljeg prijatelja i kuma Spasoja, čiji karakter autentično na scenu donosi Siniša Ubović.
I nekako je najintrigantniji lik Rašina, zelenaša i koristoljubivog policajca koga svi po lošem poznaju, ali ga za pomoć mole kad je najteže. Ivan Jeftović na izvrstan način dočarava publici ovakav mentalni sklop, koji ako se malo dublje zagledamo, najmanje od svih krije svoju suštinu, ma koliko rđav bio. Nije li on onda u neku ruku pošteniji i manje licemeran u odnosu na neke druge? Nije li baš on, ne bežeći od onoga što svakodnevno čini, za nijansu čistiji od onih pritvornih dobročinitelja čije prijateljstvo nekad više košta od bilo koje plaćene kamate?
A kakva se deca odgajaju u ovim uslovima? Kakve su to nove generacije koje stupaju na snagu sa svojim modernim idejama? Da li su neki od njih željni kidanja roditeljskih lanaca koje su godinama osećali kao kamen spoticanja na putu ostvarivanja sopstevnih snova ili su razočarani izneverenim očekivanjima krenuli put nekih nazovi urbanih priča ispričanih od strane vršnjaka željnih dokazivanja i pažnje? Neverovatni mladi dvojac, Bojana Stojković i Danilo Lončarević, uz Joakima Tasića prezentuju neke svoje mladalačke bitke, ali i nesvesnost mladih generacija o zaostavštini predaka i veru da je tamo na nekoj drugoj strani neka bolja, da ne kažemo „zvezdana“ budućnost.
I da li smo danas uistinu osvestili značenje reči naših dedova koje i sam Zdravko na kraju predstave izgovara: „Zemlja se ne prodaje“? Hajde da se iskreno nadamo i verujemo da jesmo i da znamo da se kuća ne zatire zarad pukih intersa i besmislenih zadovoljstava.