Sofoklova tragedija premeštena je sa platoa kraljevskog dvora u kafanu, a tekst umešnošću dramaturga Vesne Radovanović i Marka Manojlovića izvrsno prilagođen novim okolnostima. Iako prilično neočekivano mesto za odigravanje radnje jednog ovakvog komada, kafana suštinski i jeste nekakvo “utočište” savremenog čoveka u potrazi za istinom, negde između zidova “zadimljenih” koloritnim životnim pričama.
Muzika, čiji su tvorci Robert Pešut – Magnifico i Aleksander Pešut – Schatz izvanredno prati dešavanja, bilo govoreći o onome što se već dogodilo, bilo najavljujući ono što će tek doći, kao pravi pandan horu koji je prisutan u originalnom komadu sa istovetnom ulogom. Ne treba izostaviti neverovatne vokalne sposobnosti mladog glumca Marka Radojevića, instrumenatlno praćenog harmonikom i kontrabasom.
I pored poznavanja činjenica o tome na koji način počinje, odigrava se i završava ova tragedija, pažnju publike sve vreme drži specifičnost osavremenjenog scenarija i virtuozno umeće sjajne ekipe glumaca na čelu sa Milanom Marićem i Natašom Ninković.
U svojoj prvoj glavnoj pozorišnoj ulozi ovaj mladi glumac, već nekoliko godina prisutan na sceni JDP-a, pleni neverovatnom energijom koja krstari scenom sve vreme, možda neuhvatljiva u svakom trenutku ljudskom oku, ali svakako dostupna istančanim osećajima pozorišne publike.
Potpuno predan traženju onoga koji je svojim grehom uzrokovao kugu u Tebi, Edip ni ne pomišlja da traga za samim sobom, za istim onim koji je bežeći iz Korinta kako bi izbegao proročanstvo, došao upravo na mesto zločina. Time vodi ka postavljanju pitanja postojanja sudbine, neizbežnog scenarija skrojenog i pre nego što se prvi plač bebe začuje na radost njenih roditelja. Ili smo možda bliži onom nekako prihvatljivijem stavu da sami svojim odlukama krojimo životni put kojim svakodnevno koračamo?
Kroz besprekorno odigranu ulogu Jokaste, Nataša Ninković potvrđuje svoje dugogodišnje glumačko majstorstvo, strastvena u bezmalo svakom trenutku, od kraljice do očajnice, od velike žene do zrna peska u pustinji, oživljavajući onu poznatu emociju kada se život u samo jednom trenutku pretvori u neki tuđi, u neki za koji mislimo da se dešava samo nekim drugim ljudima.
Posebnu svetlost sceni donosi svojom pojavom predivni Zoran Cvijanović, nosilac tragične istine, pastir krhkog izgleda i blagog karaktera, a takođe i sjajni Nebojša Ljubišić kao neka vrsta njegovog saučesnika u neverovatnom spletu okolnosti istkanom onako kako to samo neka viša sila može da uobliči.
I sve ovo ne bi moglo biti potpuno bez nepogrešivo dobre glume Bojana Dimitrijevića, Srđana Timarova i Miloša Samolova. Mladi i talentovani Jokaim Tasić od nemog posmatrača postaje na kraju pripovedač svih nemilih događaja uzrokovanih mračnom senkom prošlosti.
I zaista se treba osvrnuti sa velikom pažnjom i na sam kraj predstave i neverovatni monolog neutešnog Edipa, gde maestralni Milan Marić sa velikim nadahnućem i srčanošću moli za svoj goli život i živote svoje dece, šaljući jasnu poruku da smo samo kap vode u okeanu i da je svaki novi sekund života možda upravo ono što će ga zauvek učiniti drugačijim.
Snežana Laketić
Iz ugla jedne gledateljke 
Постави коментар